Dnevnik jednog direktora

Priče na ovom sajtu su nastale kao pokušaj da se jedno zanimanje, naizgled lako i privlačno, osvetli i sa drugih strana. Onih koje osetite tek kada uđete u tu ulogu. Ove priče nam ne pričaju u školama i na fakultetima. Ne pričaju ih ni roditelji kada ispraćaju svoju decu na prvi posao. Neke od ovih priča su doživljene lično, neke su doživeli moji prijatelji, a neke sam pročitao u novinama. Zahvaljujem se svima koji su pomogli da dobijem inspiraciju za priče i da kroz sve te situacije, teške i lake, mnogo toga naučim.

                                                                                                                                                                                       Vladimir Miletić


Brak sa firmom

      Sanja je stajala ispred vrata matičareve kancelarije, čvrsto privijajući dokumenta na grudi. Još jednom je uzdahnula i ponovo pogledala u naslovnu stranu prošlonedeljnih novina. Vest da je u Srbiji usvojen Zakon o radu i najzad dozvoljen brak između firmi i zaposlenih doneo joj je olakšanje. Još nije bila odlučna, iako je prikupila sva dokumenta. dalje…

Bambusov parket

       Hteo sam da te priupitam… mada znam kakvo je vreme, ali šta ću nužda mi je velika…Ako bi mogao da mi daš, ovaj, pozajmiš, neku svotu novca, da premostim, ovaj, da isplatim neke zaostale obaveze… Vratiću ti brzo. dalje…

Gde tigrovi žive?

       Čuo sam za bezbolno čupanje obrva, bezbolno uklanjanje mladeža i bezbolno bušenje ušiju. Čak i za bezbolno tetoviranje sam čuo. Jedino nisam verovao da postoji bezbolno ispravljanje šefova i direktora. dalje…

Super Đorđe

        Kod Đorđeta je teže doći na sastanak nego zakazati skener u bolnici. Sedeo sam za kancelarijskim stolom i čekao da završi telefonski razgovor. Sedamnaesti po redu u prethodnih pola sata. dalje…

Životinjsko carstvo

        Nije naš direktor Rajko tak’i čovek, drugarice sudijice. Ma nema govora o tom mobingu, što se u tužbi spominje. Evo, ja sam kod njega već pet godina vozač i uvek je tako razgovarao, ništa to nije novo. Ne znam šta bi Slavici da ga tuži, ali ja drugarice sudijice, ne vidim ništa loše u tome što nam direktor malo tepa – skuplja Milisav kapu dok odgovara na pitanja pred sudom. dalje…

Tiha voda

        „Žao mi je, ali sve je popunjeno…“ objašnjava nam sažaljivim tonom školski psiholog „Vi ste osamdeset peti koji žele da kod učitelja Jove upišu dete. Tri odeljenja da drži ne bi mogli svima da izađemo u susret. Stvarno nam je žao, njegovo odeljenje je popunjeno.“ dalje…

Prevremena penzija

         Nađa je otišla u penziju kada je imala dvadeset godina. Mogla je još da radi, nije joj se išlo. Nije bila ni invalid, daleko bilo, zdravlje ju je služilo savršeno. Nije ništa zabrljala, naprotiv, bila je veoma uspešna u svom poslu, pravi šampion. Procenili su, ipak, da je prestara da se i dalje bavi tim poslom. dalje…

Vruća jagnjetina

         „Sedi bre, sinovac, još nije pečeno. Zna Biga kako se peče jagnje, nije mi ovo prvo. Tu ispod plećke je još mokro, vidim ja odavde, ne moram ni da ustajem. Nego, deder, sinovac uzmi ono pivo pa ga malo preli, biće korica hrskavija“, naređuje Biga dok sedimo u dvorištu njegove kuće i nestrpljivo čekamo da počne glavno slavlje. dalje…

Blistavi osmeh

         Pre nekoliko dana, ispred zgrade opštine, sreo sam Dobricu, druga iz osnovne škole. Odmah sam ga prepoznao. Po liku je ostao isti. Bucmasto, okruglo, rumeno lice i dobrodušne crne oči. Odmalena se trudio da svakome bude dobar drug. Mnogi su to zlouporebljavali, jer mu je tata radio u inostranstvu i uvek mu donosio skupocene igračke i garderobu. dalje…

Kupovina ispita

blog o menadžmentu      Zoka je Mostarac koji se doselio u Suboticu kada je počeo rat u Bosni. Svi su tada radili šta su znali i umeli. Jedino je Zoka radio ono što ne zna i ni ume. Odlučio je, zamislite hrabrost, da postane parketar. Pre toga najbliži parketu bio je… dalje…